Psihološki aspekti steriliteta

Sterilitet kao životna kriza

Shvatanje i prihvatanje postojanja problema

Medicinsko ispitivanje i postavljanje dijagnoze

Lečenje

Rešenje

Mehanizmi prevladavanja problema steriliteta

Psiho-neuro-endokrino-imunske interakcije i reprodukcija

Psihogeni faktori i reproduktivna sposobnost žena

Psiha protiv plodnosti

Pretpostavljeni tipovi neplodnih žena

Agonija indetiteta

Sterilitet kao životna kriza

Kriza se javlja kao normalan odgovor na bolnu životnu situaciju tj. promenu u realnosti koja angažuje onaj nivo prilagođavanja pojedinca koji je van njegovog svakodnevnog iskustva. To je period tokom kojeg osoba pokušava da pronađe načine da reši problem.

Sterilitet je jedan oblik životne krize koji ima uticaja na svaki vid života zajednice žene i muškarca -na njihove međusobne odnose, doživljaj sopstvene ličnosti, seksualnost, profesionalni i društveni život, osećaj kvaliteta življenja, a može dovesti i do nastanka različitih psihičkih tegoba, koje se savladavaju sa manje ili više uspeha.

U praksi najviše pažnje pridaje se fiziološkom aspektu neplodnosti. Psihološka strana problema često se ignoriše, a rezultat toga je da većina ovih ljudi pati u samoći, što je dodatni stres koji može imati negativan uticaj na uspeh lečenja.

Sterilni parovi imaju na umu da postoji mogućnost neostvarenja željene trudnoće i rođenja deteta. Psihološka priprema i podrška paru pomaže da se suoči sa tim i prevlada tu teškoću. Put od prihvatanja postojanja problema do njegovog rešenja sastoji se iz nekoliko faza, a kroz iskustvo i strpljenje tokom prolaska kroz njih partneri će moći da nađu najbolje rešenje.

VRH

Shvatanje i prihvatanje postojanja problema

Većina ljudi pretpostavlja da može imati decu kad poželi. Shvatanje i prihvatanje situacije, da se nakon nekoliko meseci ili godina pokušavanja njihovi snovi ne ostvaruju, dovodi do iznenađenja, neverice, zabrinutosti, pa čak i poricanja postojanja problema.

Tokom ove faze dominiraju osećanja ljutnje (kao reakcija na gubitak kontrole nad situacijom), krivice (zbog nekih prošlih postupaka koji su mogli, po njihovom mišljenju, da doprinesu nemogućnosti ostvarenja željenog: predbračni seksualni odnosi, abortusi, polne bolesti, upotreba kontraceptivnih sredstava), samosažaljenja, zavisti (prema ljudima koji imaju decu). Svako neslaganje među partnerima, razlike u mišljenju dobijaju mnogo veći značaj nego što bi imali pod "normalnim" okolnostima.
Uglavnom je žena ta koja prva shvata da problem postoji i predlaže muškarcu da potraže pomoć lekara.

VRH

Medicinsko ispitivanje i postavljanje dijagnoze

Tokom ove etape žena i muškarac tragaju za odgovorima. Medicinske procedure, kojima se treba podvrći da bi se utvrdio uzrok neplodnosti, mogu izazvati neraspoloženje, napetost, uznemirenost, dovesti do fizičke i psihičke iscrpljenosti.
Kada je problem ustanovljen, neki parovi mogu osetiti olakšanje, kod drugih će dokaz da problem postoji izazvati osećanja krivice, samosažaljenja, tuge ("Zašto ja?"), a mogu doživeti i osećanje sramote i stida što nisu kao većina ljudi.

VRH

Lečenje

U ovoj fazi životom para dominira želja za ostvarenjem trudnoće. To je stresni period u kojem postupak lečenja može dovesti do psihičkog i fizičkog umora. Preovladavaju osećanja neraspoloženja, nezadovoljstva, napetosti, straha, zabrinutosti za ishod lečenja. Seksualni odnosi postaju manje spontani, manje zadovoljavajući, doživljavaju se kao obaveza. Ovo je period emocionalnih "skokova i padova". Na početku lečenja puno je uzbuđenja, radosti i nade u uspeh, a ukoliko tretman ne uspe sledi razočaranje, žalost i sumnja u mogućnost ostvarenja željenog.

Rešenje

Ukoliko ne dođe do trudnoće nakon nekoliko pokušaja, par se suočava sa potrebom donošenja odluke da li će nastaviti ili prekinuti terapiju.

Za mnoge će odluka o prekidanju lečenja biti propraćena osećanjima žaljenja, tuge, očajanja, ponekad olakšanjem. Neki partneri će odlučiti da malo predahnu od terapijskog postupka, da bi kasnije ponovo pokušali, drugi će se opredeliti za usvajanje deteta, a ostali će nastaviti život bez dece.

VRH

Mehanizmi prevladavanja problema steriliteta

Lečenje neplodnosti podrazumeva timski rad. Lekari, medicinske sestre, psiholozi pružaju medicinsku i psihološku pomoć i podršku, a postoje i postupci koje bi supružnici trebalo da primenjuju kako bi sebi olakšali "putovanje" kroz sve faze dijagnostičko-terapijske procedure.
Osoba koja je u situaciji suočavanja sa snažnim životnim dagađajem pokušava da razreši nekoliko zadataka:
- da shvati značenje situacije,
- da se suoči sa realnošću,
- da ostane uključena u sve tokove života i milje kojem pripada (porodični, profesionalni, društveni život),
- da sačuva emocionalnu ravnotežu,
- da održi zadovoljavajuću sliku o sebi.

Način na koji osoba rešava ove zadatke oslikava njene mahanizme prevladavanja koji predstavljaju psihičke i fizičke napore usmerene na savladavanje, redukciju ili toleranciju unutrašnjih i spoljašnjih zahteva koji se javljaju u kriznoj situaciji. Tokom prolaska kroz različite etape-od shvatanja i prihvatanja postojanja problema, preko medicinskog ispitivanja i lečenja do razrešenja problematične situacije, važno je da žena i muškarac:
- zajedno prolaze kroz sve faze i međusobno komuniciraju,
- razumeju da su osećanja nezadovoljstva, ljutnje, neraspoloženja, napetosti, zabrinutosti, straha, tuge normalna, a razgovori i uzajamna podrška mogu pomoći u savladavanju ovih osećanja,
-razgovaraju sa ljudima koji imaju sličan problem jer "ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini"(I.Andrić),
-traže pomoć i podršku.

VRH

Psiho-neuro-endokrino-imunske interakcije i reprodukcija

Vec je napomenuto da psihogeni i fizicki stres predstavljaju vaznu komponentu reproduktivnih disfunkcija. Glavne posrednike u ovoj kaskadi predstavljaju neuropeptidi, hormoni i citokini. Mnogi autori stres definisu kao kompleksno i dinimacko stanje poremecene homeostaze. Ovo stanje se vrlo cesto definise i kao proces adaptacionog odgovora ili stresnog odgovora na novonastale uslove. Sam proces prilagodjavanja stresogenoj situacija podrazumeva angazovanje gotovo svih organa i organskih sistema a narocito centralnog nervnog sistema, endokrinog sistema i imunskog sistema. Ovakvo stanje unosi kvalitativno i kvantitativno novi obrazac funkcionisanja organa i njihovih medjusobnih odnosa. Kao rezultanta citave kaskade homeostatskih poremecaja razvija se reproduktivna disfunkcija u cijoj osnovi je vrlo cesto akutni ili hronicni, psihogeni ili fizicki stres (3,4,7,16).

Aktivnost hipotalamo-hipofizne (H-H) osovine je veoma prijemciva za stresogene faktore. Pod uticajem stresa dolazi do poremecaja regulatornih povratnih sprega, sto se ocitava kao poremecaj lucenja hipotalamusnih i hipofiznih hormona kao i njihov neadekvatan odgovor na povratne signale iz ciljnih organa. Stres u znacajnoj meri remeti regulatorne mehanizme na nivou H-H-prolaktin, H-H-hormon rasta, H-H-tireoidni hormoni, H-H-polni hormoni i H-H-hormoni nadbubrezne zlezde (21,22). Pretpostavlja se da stres i jake emocije mogu uticati na funkcionisanje hipotalamusa i hipofoze preko aksona koji dolaze iz limbickog sistema. Kao najznacajniji neurotransmiteri koji ucestvuju u ovom procesu pominju se norepinefrin, serotonin i acetilholin, a narocito kada je u pitanju sekrecija CRH (korikotropnog releasing hormona). CRH snazno inhibise sekreciju LHRH i to direktno i indirektno preko stimulacije sekrecije b-endorfina ili kortikosteroida. Kortikosteroidi takodje direktno inhibisu oslobadjanje LH i gonadalnu produkciju polnih hormona. Osim toga, krtikosteroidi mogu da inhibisu i efekte polnih steroida na ciljnim celijama (22, 23). Sobzirom da imunske celije ucestvuju u sekreciji neuropeptida kao i nervne celije, koncept zajednickog hemijskog jezika komunikacije izmedju nervnog, endokrinog i imunskog sistema imponuje kao veoma prihvatljiv.

Promene u obrascu funkcionisanja neurotransmitera pod uticajem stresa, neminovno vode u hormonski i citokinski disbalans, sto uzrokuje promene u obrascu imunskih reakcija sa posledicnim razvijanjem auto-imunskih oboljenja, alergijske reakcije, imunske anergije, tolerancije na odredjene antigene, slabljenja mehanizama imunskog nadzora i td (24). Poremeceni homeostatski odnosu koji dolaze kao posledica jakog psihogenog stresa mogu biti razlog skoka serumskog titra antinuklearnih i anifosfolipidnih antitela, kao i povecanju koncentracije IgG i proliferativnog kapaciteta B limfocita. Nasuprot ovome, broj, proliferativni kapacitet i reaktivnost T limfocita je znacajno umanjena posle jakih, a narocito hronicnih stresova. Buduca spitivanja ce svakako precizno utvrditi korelaciju izmedju stresa i kvaliteta imunskog odgovora sluzokoza. U svakom slucaju, La Via i sar. (25) navode da stresne situacije, anksioznost i panicna stanja znacajno povecavaju incidencu obolelih od respiratornih i digestivih infekcija (25).

Kortikosteroidi su poznati kao mocni modulatori limfocitne i makrofagalne funkcije, dok adrenalektomija ili supresija sekrecije kortikosteroida pomocu metapyrona eliminise neke ali ne i sve imunomodulatorne efekte kortikosteroida. Ovaj podatak jasno ukazuje da imunosupresivni efekti stresa ne poticu iskljucivo od kortikosteroida, vec da su u ove mehanizme ukljuceni i drugi regulatorni molekuli kao sto su kateholamini, hormoni rasta, prolaktin i histamin. U prilog ovoj tvrdnji idu podaci da makrofazi i limfociti eksprimiraju receptore za kateholamine, prolaktin i histamin (24,25, 26).

Produkcija citokina kao sto su IL-1, IL-2, IL-3, IL-6, IL-10, IFN-g, TNF-a i GMCSF je dokazana u nervnom tkivu. U isto vreme, celije nervnog tkiva eksprimiraju receptore za navedene citokine sto ukazuje na odredjenu regulatornu ulogu ovih citokina u funkcionisanju samog nervnog sistema. Depresivna stanja sa ili bez melanholicnog raspolozenja su pracena skokom serumskih koncentracija IL-1b, IL-6 i IL-2 (27).

Uloga IL-1 i IL-6 kao regulatornog medijatora neuroendokrinih funkcija je dobro proucena. Celije hipotalamusa i hipokampusa sintetisu i sekretuju IL-1 kao uvod u neuroendokrinu reakciju na stres. Aktivacija H-H osovine IL-1 dovodi do povecanja izlucivanja CRH sto na kraju dovodi do aktivacije nadbubreznih zlezdi, dok IL-1 ima inhibitorno dejstvo na izlucivanje gonadotropnih hormona (28,29). Osim toga, IL-1 moze direktno da inhibise produkciju estrogenih hormona od strane granuloznih celija, dok na produkciju progesterona nema nikakvog efekta (30). Ovaj citokin ometa komunikaciju blastociste i endometrijuma u preimplantacionoj fazi, ali je veoma intenzivno stimulise proliferaciju trofoblasta i placentni rast, a u visokim koncentracijama pokazuje toksicne efekte na embrionalne celije (31).

IL-6 sekretuju zvezdaste celije hipofize i glijalne celije hipotalamusa, tako da je ovaj pul sekrecije IL-6 najverovatnije najznacajniji u stanjima stresa i ekscitacije nervnog sistema. Koncentracija solubilnog IL-6 receptora (sIL-6R) se takodje povecava u stanjima stresa, sto omogucava sigurne efekte IL-6 na ciljnim celijama (26,27).

Koliko god da zvuci neverovatno, IL-2 predstavlja najsnazniji stimulator sekrecije ACTH, snazniji cak i od CRH (26). Zbog ove osobine, IL-2 predstavlja jednu od najvaznijih spona izmedju imunskih reakcija posredovanih, pre svega celijskim imunitetom, i aktivnosti osovine H-H-ciljni organ. Podsticanjem sekrecije kortikosteroida, IL-2 posredno utice na inhibiciju sekrecije GnRH, a zatim i na LH i FSH. Dokazano je da su stresogene situacije i depresivna stanja sa pretecim suicidnim radnjama pracena povecanjem serumske koncentracije IL-2 (26,27).

Interferoni su prvi citokini za koje je dokazano da mogu imati veze sa neuroendokrinim sistemom posredujuci u mehanizmima kontrole steroidogeneze, melanogeneze, jonskog transporta, ekscitacije neurona i ekspresije opijatskih receptora. IFN-g inhibise sintezu estrogenih hormona i progesterona u granuloznim celijama (32), trofoblastnim celijama (33), smanjuje pokretljivost spermatozoida (34), inhibise rast trofoblasta (35) i pokazuje toksicne efekte prema embrionalnim celijama (36).

TNF-a je citokin koji ima snazno stimulatorno dejstvo na sekreciju svih hipofiznih hormona, a narocito na ACTH (26). Osim toga, TNF-a inhibise sintezu progesterona i estrogenih hormona u granuloznim celijama (32) i trofoblastnim celijama (33). TNF-a takodje inhibise rast embrionalnih i trofoblastnih celija (36), kao i vitalnost i pokretljivost spermatozoida (34). U eksperimentalnim modelima stresom indukovanih pobacaja, TNF-a je identifikovan kao glavni posrednik aktivacije decidualnih NK celija i trofoblastne smrti (37).

VRH

Psihogeni faktori i reproduktivna sposobnost žena

Na osnovu istrazivanja sprovedenih u toku zadnje dekade, definisan je psiholoski profil zena sa reproduktivnim disfunkcijima. Vecina autora je potvrdila znacajno vecu ucestalost psihoza kod infertilnih zena u odnosu na kontrolnu grupu zena koje imaju potomstvo, dok je incidenca neuroloskih dijagnoza kod ove dve grupe ispitanica potpuno identicna. Postoje istrazivanja koja svedoce o znacajnoj incidenci neuroza, depresivnih stanja anksioznosti, osecaja bezvrednosti, defeminizacije i introvertnosti kod infertilnih zena (10,11,12). Psihicki poremecaji se kod ovih pacijentkinja neminovno odrazavaju i na njihovo psihosomatsko zdravlje. Sanders i sar. (13) navode veluku ucestalost menstrualnih tegoba, pojavu akni, dispesija i disfagija, gastritisa. duodenalnog ulkusa i dijabetesa kod infertilnih zena (13).

Komparativna studija na velikom broju infertilnih ispitanica je pokazala da zene sa neobjasnjivim uzrokom infertiliteta pokazuju znacajno vecu ucestalost psihogenih disfunkcija u odnosu na grupu ispitanica sa anatomskim ili hormonskim poremecajem uzrokovanim infertilitetom (12,14). Takodje je poznato da u osnovi psihogenog infertiliteta moze lezati odbrana od nezeljene trudnoce (12,14). Socijalna adaptacija ili razresenje vaznih zivotnih problema, kod psihogeno infertilnih pacijentkinja vrlo cesto dovode do zeljene trudnoce (14,15).

Problem psihogenog steriliteta je kompleksan. Ako ne postoje ubedljivi naučni dokazi da je sterilitet kod izvesnih parova posledica dejstva psiholoških faktora, nesumnjiva je činjenica da sam sterilitet uzrokuje stres. Šta se uopšte zna o psihogenom sterilitetu? Uobičajeni stav u medicini, da sve što se ne može objasniti trenutnim saznanjima egzaktne nauke pripada oblasti psihologije, ogleda se posebno u domenu afertiliteta i steriliteta. Veruje se da afertilnost pogađa oko 10% parova, a među njima oko 10 do 20 % nema očigledne medicinske uzroke svoje neplodnosti. Ovaj mit o magičnoj moći psihologije da objasni pojavu steriliteta u slučajevima kad je tradicionalna medicinska nauka nemoćna, kao i da svojim intervencijama pomogne rešavanju tako delikatnog problema, počiva na dvema realnim situacijama: gubitku menstruacije u žena koje su smeštene u koncentracione logore i začeću nastalom nakon adopcije (usvajanja) deteta.

Dok se u prvom slučaju objašnjenje može naći u potrebi žene da se biološka egzistencija sačuva prekidom gubitka krvi u situaciji kad je unos hrane smanjen, podatak da izvesni parovi koji su mnogo godina bili bez dece dobijaju sopstveno dete ubrzo nakon usvajanja, smatra se dokazom da postoji psihogena afertilnost. Ova pojava objašnjava se činjenicom da adopcija deteta smanjuje stanje napetosti koje je uzrokovano ambivalentnošću prema materinstvu, strahom od odgovornosti, itd. Suprotni stavovi, međutim, ukazuju na to da ne postoji veza između iskustva materinstva i oslobađanja od afertilnosti: iskustvo materinstva u izvesnim slučajevima samo precipitira događaj, koji bi se u svakom slučaju dogodio pre ili kasnije. Drugi terapeuti navode da se psihološka intervencija lekara, koja prethodi odluci para da usvoji dete, u vidu saopštenja da ne postoji ili postoji mala šansa da se koriguje njihova afertilnost - bolje doživljava, nego li ostavljanje u neizvesnoj prognozi.

Ideja da sterililet ili fertilitet mogu biti pod uticajem psiholoških faktora leži u osnovi brojnih legendi, dajući fertilnosti mitski karakter (bacanje pirinča ili žita na mladence, vezivanje cipela za automobil kojini mladenci odlaze na bračno putovanje)...

Zaista, da li postoji psihosomatski poremećaj koji ima za posledicu naplodnost, pored odsustva telesnog oštecenja, ili poremećaja funkcija organa za reprodukciju?

VRH

Psiha protiv plodnosti

Brojni autori razmatrali su ulogu različitih puteva koji mogu uticati na pogoršanje fertilnosti, usled stimulusa s bilo kog nivoa polnih organa: iz vagine, uzrokujući hemijske promene koje uništavaju spermatozoide iz grlića materice, usled najčudnijeg, gotovo protivprirodnog mehanizma „antimalerinskog orgazma”, u toku koga se sperma izbacuje iz grlića materice i vagine serijom nevoljnih grčeva (objašnjenje zbog čcga žena u momentu doživljavanja orgazma ne može ostati trudna) iz jajovoda, provocirajući funkcionalne smetnje u vidu grča. Novija istraživanja ukazuju na postojanje antispermatičnih antitela u krvi normalnih žena. Takva inkompatibilnost u Ijudi, koju u životinja odgajivač može rešiti zamenom mužjaka, verovatno je cena monogamije.

Kako objasniti uticaj emocija na pogrešno funkcionisanje pojedinih delova, ili čitavog genitalnog trakta?

Prva veza na koju je ukazano jeste ta, da je sterlitet udružen s frigidnošću, a da orgazam olakšava začeće, te da se lečenjem jednog problema automatski rešava drugi problem (H. Deutsch: „Za normalnu ženu koitus psihološki predstavlja prvi akt materinstva... način na koji se akt odvija za nas je često pokazatelj strukture njene ličnosti, posebno dela njene ličnosti koji je u direktnoj vezi za oplodnjom”). Kasnije istraživanje ukazala su na to da „kada žena želi da bude trudna, ona sve više postaje frigidna u odnosu na partnera”. (Benedek).

Nesumnjivo je dokazano da se stanje napetosti zapaža češće u sterilnih žena, nego što pokazuju žene koje su rađale. Najčešće je ono povezano s emocionalnim sokom koji utiče na promenu funkcija hormona, sa strahom od trudnoće i pobačaja, ili je uzrokovano bračnim, profesionalnim ili drugim egzistencijalnim problemima.

VRH

lako nema dovoljno pouzdanih dokaza o ulozi strukture ličnosti u afertilnosti žena, najpopularnija hipoteza je u vezi s ambivalentnim stavom u odnosu na materinstvo. Bez obzira na intenzitet ispoljavanja svesne želje da se postane majka, sugeriše se daje to u stvari maska nesvesne reakcije na materinstvo. Pretpostavljeni efekat ovog konflikta, između želje da se ima dete i strepnje kako biti majka, jeste kočenje jednog ili više mehanizama neophodnih za oplodnju.

Pri pokusaju da se opišu psihološki tipovi sterilnih žena najčešće se pominju:
- psihička i /ili emocionalna nezrelost: slabe, osećajne, prezaštićene zavisne žene, koje prikrivaju svoju agresivnost prema majci;
- maskulini / agresivni tip, koji odbija žensku ulogu, pa samim tim i materinstvo;
- naglašeno materinski tip, koji investira svoj materinski duh pre svega u svog supruga i tretira ga kao sina; biti roditelj predstavlja ozbiIjnu pretnju bliskosti bračnih partnera i začeće se nesvesno izbegava.
- žensko-erotivni tip, za koji je materinstvo teškoća, izvor briga,
- opsesivni tip, visokih intelektualnih potencijala, koji ne može da reši konflikt profesije i svoje uloge u domaćinstvu i nerado se odriče ambiciozne karijere;
- hronično anksiozne žene, koje nisu u stanju da se emocionalno investiraju u trudnoću.

Ovi tipovi žena ponaosob se opisuju, jer je tako pogodnije, ali mogu postojati u različitim kombinacijama.

Treba naglasiti da u psihološkoj literaturi ima i suprotnih stavova, prema kojima ličnost sterilnih žena nije ni po čemu specifična, posebno maskulina ili infantilna jer nepostoje relevantni podaci iz ozbiljnih kliničkih istraživanja, koji bi potvrdili hipotezu o tipičnom profilu takvih ličnosti.

Razmatrajući nesvesne mehanizme sterilnih žena, Loftus konstatuje predominaciju majčine i odsustvo očeve figure (otac slab, odbačen ili odsutan) i sputanu agresivnost prema majci (strah od gubitka njene Ijubavi, osećanje krivice zbog neprijateljskih osećanja prema majci). Langer je pokazao da su izvesne sterilne žene ostale trudne nakon što su proživele težak period (ratovi, ekonomske neprilike), jer su tada imale osećaje da su okajale svoje grehe.

Ortodoksni sledbenici Frojda analizirali ,su odnos sterilne žene, sa slikom koju je imao otac u njihovom životu. Frojd je, naime, ukazao na to da se u normalnoj evoluciji žene želja za penisom u preedipalnoj fazi psihoseksualnog razvoja progresivno zamenjuje željom da se ima dete, najpre od oca, potom od muža. U izvesnim slučajevima veza za oca ostaje kao privilegovana relacija žene koja je sterilna, zbog toga što bi svako začeće imalo karakter opasne incestuoznc veze. Kod infantilnih žena koje nikada nisu napustile primami odnos otac — kći postoji nesvesna želja da se održi ovakav odnos, koji bi bio naružen prisustvom deteta koje je začeto od drugog čoveka.

VRH

Agonija indetiteta

Problemi afertilnosti i terapijske procedure, navode parovi podvrgnuti ispitivanju i lečenju, tretiraju se kao stresogeni doživljaj, a žene ih opisuju kao najvecu životnu krizu koju su ikada iskusile. Myers iznosi iskustvo da se žene prijatnije osećaju kad govore o fertilnosti, iskazujući svoje emocije, dok muškarci imaju potrebu da se prikažu jakima, prikrivajući svoja osećanja kroz rad ili neki hobi. Nesposobnost da se začne ili iznese trudnoća predstavlja narcističku povredu ličnosti i značajan psihološki gubitak. Pacijenti koji su iskusili ove probleme izjavljuju da se ne osećaju pravim muškarcem ili pravom ženom. Ovakvo osećanje često se odražava na seksualno ponašanje: pacijenti mogu izbegavati seksualne aktivnosti ili, u pokušaju natkompenzacije, odaju se pomamnim seksualnim aktivnostima.

Novi način tretiranja afertilnosti donose i mnoge dileme: da li se lečiti u svom mestu, ili putovati u poznate centre, kome se obratiti, da li su mere lečenja dovoljno efikasne? Dijagnostička procedura i tretman afertilnosti izuzetno su skupi, često zahtevaju preformulaciju seksualnih odnosa i njihovo odvijanje po od lekara propisanim pravilima. Menstrualni ciklus i ovulacija podvrgavaju se uticaju hormona koji se doziraju, jajna ćelija se vadi iz ženskog tela, dok se spermatozoidi pribavljaju kroz akt masturbacije. Na taj način parovi su lišeni sopstvene seksualne intimnosti, a njihova uloga svodi se na objekte prokreacije. Tokom tretmana afertilnosti svaki menstrualni ciklus je kreščendo nade i uzbuđenja, koji se često završava razočaranjem. Takođe, postoji i suprotan efekat i smanjena učestalost koitusa usled promena u raspoloženju. Stanway (198O) je skrenuo pažnju za rizik od jatrogeno izazvane nesposobnosti kod parova kojima medicinsko osoblje „ne da mira”!

Afertilni parovi mogu povremeno doživljavati okolinu kao prepunu trudnih žena i srećnih roditelja. Činjenica da izvestan broj žena namerno abortira, ili postaje neodgovarajuči roditelj potencijalno je bolna za parove bez dece. Stoga, kod njih kontakt s tuđom decom može provocirati Ijubomoru i bes, emocije koje kod njih izazivaju oseća krivice i čine prethodna zadovoljstva u druženju s prijateljima veoma bolnim. Sve ovo nameće ključno pitanje: koliko, zapravo, vremena, emocija, energije i novca treba potrošiti da bi neko postao roditelj?

Problem je očigledno kompleksan: ako nema ubedljivih naučnih dokaza da je sterilitet kod izvesnih parova posledica neposrednog dejstva psihičkih faktora, nesumljivo je da on sam po sebi predstavlja stres. Istraživanja su pokazala veliku zastupljenost anksioznosti u toku lečenja steriliteta, ali i visok procenat depresije nakon neuspeha lečenja, čija klinička ekspresija veoma podseća na oplakivanje umrle bliske osobe.

Bez obzira na to da li konačno rešenje problema zavisi od medicinske pomoći, ili je ono u domenu lične odluke zainteresovanih partnera, nameće se problem cene, koji određuje kvalitet života nesuđenih roditelja.

Prof.dr Srbobran Miljković

VRH